Сектно и манипулативно деловање – Алтернативна ванинституционална духовност – Активности антицрквених група и појединаца
- У претходних неколико година уочава се извесна стагнација, па чак и делимично опадање у смислу стручног праћења и реаговања на појаве сектног и манипулативног деловања, иако је интензитет њиховога присуства и утицаја на друштво, институције, породице и појединце у сталноме порасту. На проблеме из ове области углавном се реагује неплански, па чак и стихијски, нарочито кроз медијски сензационализам, а свакако неспремно и нестручно, па и то углавном у повременим екстремним ескалацијама или у приликама када се појединци или породице суоче с конкретним проблемом.
- Док број формално регистрованих организација сектнога карактера релативно стагнира, број неформалних група и појединачних вођа и следбеника њихових учења је у непрекидноме порасту. Вероватно да никада није било више појава везаних за ову област. Интернет платформе над којима није могуће спровести ефикасан надзор и контролу, омогућиле су простор небројеним деструктивним групама и појединцима да без већих проблема и често некажњено врше вишеструке врсте превара или злоупотребе различитих манипулативних и бихејвиоралних техника.
- Овакве групе и појединци (а поготово разни самозвани “on line духовни учитељи” или “просветљене вође” – гуруи) свој сектни и манипулативни утицај углавном заснивају на “антропоцентричним” New Age начелима. Разни “самоникли” носиоци “уради сам мудрости” или псевдо спиритуалних технологија заснованих на еклектички конструисаном конгломерату заблуда, готово неометано шире свој утицај преко бројних друштвених мрежа и on line платформи, које су увелико постале главни извор за придобијање нових следбеника и жртава.
- Стручњаци који у Србији, региону и остатку света прате овакве појаве уочавају тренд значајнога раста појава које се сврставају у надри психолошке и псевдо едукативне делатности група и појединаца, кроз разне курсеве “самопомоћи,” on line семинаре и радионице, “life-coach псевдогуруизам” и слично, а које се често представљају као “пожељна или корисна суплементација” духовнога живота, чак и за православне хришћане. Спектакуларна понуда у виду брзих решења, најчешће пречица ка самоспасењу кроз “еволуцију свести,” већини гуруа отвара простор у конвенционалним медијима, зато што такви сензационалистички садржаји, доносе значајне бодове гледаности (“share“), услед чега продуценти и аутори ових емисија често у други план потискују етичка питања у вези пласирања спорних и отворено преварних садржаја.
- Истичемо да је током протеклих пар деценија приметно прилагођавање тактике и приступа оваквих група и појединаца. У односу на секте од пре двадесетак година, сада се често не инсистира на конфронтацији са учењима и праксом традиционалних верских заједница; напротив, потенцирају се наводне “сродности” и “сличности” доктрине и праксе, уз подмукле импликације о наводној комплементарности старих учења и “нових тумачења,” којима се често и неоправдано приписује утемељење у традицијама с којима заправо немају суштинскога додира. По правилу, често се нуди форма која не подразумева сукоб суштински супротстављених доктрина и духовних пракси, него се инсистира на “иновативним тумачењима” древних и освештаних традиција.
- Носиоци сектнога утицаја имају овакав однос и према православној духовности, коју групе и појединци који врше сектно и манипулативно деловање све чешће покушавају да злоупотребе као параван за своје активности и остварење сопствених, углавном илегалних или антисоцијалних циљева. Ове преварне радње понекад посежу и за употребом православних реликвија, икона, свећа, па чак и организовањем одлазака на православна богослужења или у обиласке храмова и манастира, чиме се пре свега елиминише опрез и отклањају евентуалне сумње потенцијалних жртава. Православни обреди или храмови у овоме контексту узурпирају се према обрасцу секташких злоупотреба и своде се на просторе где се “освештавају” обредни предмети намењени спиритуално-магијским праксама.
- Цркве и манастири представљају се лаковерним следбеницима као центри “јаких енергија и вибрација,” које наводно могу да “каналишу” духовне вође секте или посебно за то одређени старији и искуснији следбеници одређеног езотеријског учења или “просветљенога учитеља,” односно гуруа.
- Из ових разлога и уз овакве интерпретације, адепти сектнога утицаја неретко добијају савете од својих “учитеља” да посећују храмове или да учествују у верским обредима духовне традиције у којој су рођени. На такав начин ефикасно се смањује ниво њиховога подозрења, али понекад и ниво будности самога свештенства или монаштва, које често неће по било чему бити у могућности да лако разликује овакве групе од редовних верника и ходочасника.
- Дакле, следбеници сектних учења, све чешће одлазе у православне храмове, али се те интеракције без свеснога учешћа већине њих, злоупотребљавају пре свега у сврху стицања којекаквих “езотеријских увида” по вољи и рецепту њихових вођа, уместо у циљу узрастања у православној духовности или некој другој аутентичној религијској традицији.
- Дакле у манастире и цркве најчешће не долазе по благодат Божју и Господа ради, већ по магију и/или гуруа ради.
- Кроз овакве и сличне процесе изграђују се нови обрасци “конфесионалне коректности” односно утиска да разни самозвани и опитом непотврђени “мистици,” астролози, јогини, “екстрасенси” са једне и свештенство традиционалних верских заједница с друге стране, заправо “раде исти посао,” при чему се ови потоњи перфидно оптужују за “каријеризам,” “ускогрудост” “одсуство визије,” јер „тромо, ригидно и заостало“ инсистирају на црквености, саборности и Васкресењу.
- Даље, могуће је навести све више примера да псевдодуховност New Age идеологија добија понекада брзоплету и непромишљену подршку одређених државних органа и институција (нпр. увођење јоге или техника медитације у здравство, спорт, школске па чак и предшколске институције). У том смислу, као посебан проблем истичемо подршку појединих популарних јавних личности, попут угледних спортиста, лекара или уметника који не само да несметано у медијима шире синкретистичке идеје New Age типа, него чак покрећу и “алтруистички” финансирају одређене пројекте, за које онда добијају подршку државних институција. Нажалост, државни органи су такође подложни утицају масовних медија и притиску популарности одређених страних и домаћих јавних личности, па неретко показују склоност да некритички и без довољне анализе прихвате одређене “пројекте самопобољшавања,” поготово уколико такви подухвати већ имају угледне и славне спонзоре. Напомињемо да је већина државних службеника која је имала интеракцију са домаћим стручњацима за сектно и манипулативно деловање на предавањима, округлим столовима или стручним семинарима отворено потврдила чињеницу да су им из ове области неопходни додатни тренинзи и обуке, зато што често нису у стању да препознају појаве сектног и манипулативног деловања, чак ни у њиховој рудиментарној форми, а поготово не у случајевима суптилнијега наступа који тражи покриће, а посебно у вези и поводом познатих јавних личности из земље или иностранства.
- При томе, стручњаци за област сектног и манипулативног деловања у медијима, јавности, па чак и у државним институцијама углавном не добијају значајан простор, него се тај простор по правилу уступа појединцима који наступају као “сектолози” или “борци против секти,” а који свој недостатак стручности за ову сложену област прикривају разузданим сензационализмом и неутемељеним и непроверивим тврдњама или неодговорним изјавама, чиме заиста и успевају да на себе привуку пажњу јавности, уједно наносећи додатну штету нашем друштву и држави. Услед такве неозбиљности у приступу сложеној теми сектног и манипулативног деловања, проблеми и последице оваквих појава само се додатно погоршавају.
- Специфично негативан утицај има и све снажнија делатност парацрквених организација, група или појединаца који се представљају или као “алтернатива СПЦ” или се лажно представљају као припадници канонскога клира СПЦ и носе свештене мантије и одежде. Овакве групе и појединци, раме уз раме са екстремним левичарима, LGBTQI+ активистима, радикалним феминистима “трећега таласа” и милитантним богоборцима, користе сваку могућу прилику за нападе на СПЦ и њен клир, при томе ширећи бројне дезинформације којима додатно збуњују људе, па тако и неке од оних који су неопрезни или лаковерни својом анти црквеном пропагандом окрећу против канонскога устројства Цркве. Јасно је да одређени део ових активности извесно има позадину у специјалним дејствима, који део иностраних обавештајно-безбедносних структура деценијама води против наше Цркве, државе и традиционалног система вредности нашега и многих других народа.
- Упркос свему реченом, за сада је сарадња између СПЦ, других традиционалних верских заједница, добронамернога дела научне заједнице и стручне јавности, као и представника државних институција у најмању руку врло скромна, а свакако спорадична, ad hoc и крајње неформална, чак и у смислу редовних консултација, праћења или размене информација. Утолико пре, за сада нема ни било каквих озбиљнијих заједничких активности по питању стратешког, организованог и ефикасног супротстављања појавама сектног и манипулативног деловања и разорним последицама које овакве појаве производе у држави и друштву.
- Овде никако не смемо да занемаримо ни факторе утицаја са међународне сцене. Сада су у току ратних дејстава између православних народа и држава, сведоци смо настајања и деловања све бројнијих расколничких групација, као и бројних других вредносних и глобалних изазова који повећавају свеопшту неизвесност и захтевају адекватне одговоре. Сусрет са глобалистичким, неолибералним, радикално левичарским и анти традиционалним системима мишљења и веровања не заобилази ни један народ или државу, па ни нас. Ова унакрсна дејства често показују тенденцију ка покушајима дискредитације СПЦ, њенога канонскога клира и патријарха, а свакако и снажно лобирање за потискивање не само њенога утицаја у друштву, него чак и њенога уставног, законског и моралног права на изношење било каквога става у јавности. Снаге које у свакоме друштву представљају убедљиву мањину, захваљујући снажној подршци дела крупног мултинационалног капитала, крију се иза псевдопрогресивизма и тежње ка претварању Цркве и традиционалних заједница уопште, у вештачке, “инклузивне” и однарођене друштвене установе или, уколико би такве промене изостале, коначно свођење Цркве “на храм и порту,” односно на форму друштвеног остракизма. Овакви, често синхронизовани спољни и унутрашњи утицаји имају нескривени мотив да покушају да изврше елиминацију Цркве као главног бастиона традиционалног система вредности и постојаног фактора националног сабирања и заједништва нашега народа.
Сачинили: Андреј Протић и Зоран Луковић
