За оне мање упућене, псеудоисторија о којој овде говоримо је идеолошки систем познат под крилатицом ,,Срби, народ најстарији”.
Псеудоисторија је по свом карактеру антихришћанска. Њен антихришћански карактер се пројављује на два плана, личном и општем.
Префикс „псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“, дакле, другим речима, псеудоисторија значи лажиисторија.
Једна од основних карактеристика псеудонауке је и интелектуално непоштење, односно фабриковање (што значи измишљање), фалсификовање и плагирање.
Из Светог Писма знамо да је отац лажи ђаво. У Јеванђељу по Јовану се каже: ”…он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јн. 8,44)
Они који поштују молитвено правило знају да се ујутру и увече молимо за опроштај грехова које смо починили свесно или несвесно, у знању или незнању, хотимичко или нехотимично. Посматрано из угла последица, питање да ли је изношење неистина тј. лажи пропагирањем псеудоисторије хотимично или нехотимично мање је важно, јер су последице исте.
Псеудоисторија нас не наводи само на лаж него на кршење још две заповести. Осма Божија заповест каже ,,Не кради” а десета ,,Не пожели ништа што је туђе”.
Познато је да лажиисторичари краду плодове туђих култура, на потпуно исти начин на који нпр. Албанци покушавају да присвоје српску културну баштину, укључујући и светиње, на Косову и Метохији представљајући их као своје.
Тако псеудоисторичари тврде да је Аристотел био Србин, да је Талес из Милета такође био Србин и да се презивао Телић; да је Александар Македонски био Србин и да се презивао Карановић; да су Илијада и Одисеја српски епови а да је Хомер био Србин и да се звао Момир итд. Штавише, псеудоисторичари (лажиисторичари) тврде да је Христос био Србин, да су Срби били Пресвета Богородица, Свети Апостоли итд. Поменимо у вези са последњим да је родослов Господа нашег Исуса Христа описан у два јеванђења: Лукином и Матејевом.
Осим тога постоје и теорије о пореклу Срба са друхих планета, нпр. Сиријуса. И ове теорије су у супротности са хришћанским учењем јер у Светом Писму Старог Завета, у Првој књизи Мојсијевој (Постање), не постоји ништа из чега би могао да се изведе закључак о стварању других људи на другим планетама осим осим Адама на Земљи.
Ово је лични план антихришћанског карактера псеудоисторије. Називамо гга личним у складу са речима Богочовека Христа: ,,Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен”. (Мт. 12,37)
Антихришћански карактер псеудоисторије на општем плану.
На општем плану је псеудоисторија антихришћанска јер велича пагански период, ставља акценат на њега и истиче га као важнији у односу на период наше крштене историје у складу са Христовим речима ,,Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт. 6,14).
Већ сама чињеница да се псеудоисторичари углавном баве претхришћанским периодом показује да је веза између псеудоисторије и неопаганизма и природна и двосмерна.
Неопаганизам је упућен на псеудоисторију, јер немамо довољно историјских извора за период наше претхришћанске историје па она мора, у складу са циљевима псеудоисторичара и неопагана, да се измишља, што раде псеудоисторичари, а неопагани користе ту измишљену историју. Осим тога, како немамо довољно података о вери старих Словена и Срба неопагани је реконструишу спајањем елемената веровања различитих словенских народа али и коришћењем псеудонаучних метода, између осталог фабриковањем (измишљањем).
Једна од кључних неистина лажиисторичара и неопагана јесте наводно насилно и крваво крштење Словена и Срба.
Српске врховне богове Сербона и Сербону је измислио водећи домаћи псеудоисторичар а уколико се унесе реч ,,Сербона” (ћирилицом) у нпр. претраживач Google добија се преко 26.000 резултата, што указује на ефикасност пропаганде псеудоисторичара.
Осим тога, псеудоисторичари и неопагани имају заједничку свету књигу која је позната под називом Велесова књига, а догађаји о којима се говори у њој обухватају период од 7. века пре Христа до 9. века после Христа. У питању је фалсификат руског псеудонаучника Јурија Мирољубова, дакле он је њен аутор, а о томе су писали најугледнији руски научници укључујући Лидију Жуковску и Олега Творогова.
На који начин је псеудоисторија у супротности са хришћанским учењем?
Инсистирање на аутохтоности Срба на Балканском полуострву у супротности је са старозаветном причом о праоцу Аврааму у којој се каже: ,,И рече Господ Авраму: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов” (1Мој. 12, 1-2). Дакле, Авраам је био дошљак, по Божијој заповести, а не староседелац (аутохтон).
У супротности је и са причом о Светом Пророку Мојсију коме се Бог јавио и послао га да изведе Његов (божији) народ из Мисира. ,,И рече Господ: Добро видјех невољу народа својега у Мисиру, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову. И сиђох да га избавим из руку Мисирских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу гдје млијеко и мед тече, на мјесто гдје су Хананеји и Хетеји и Амореји и Ферезеји и Јевеји и Јевусеји. Сада хајде да те пошљем к Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Мисира.” (2Мој. 3, 7-10). Израиљци су били дошљаци како у Мисиру, тако и у обећаној земљи ка којој их је, по Божијој заповести, водио Мојсије. Веома важне су, у вези са досељавањем Израиљаца, и ове речи Господа упућене Мојсију, пре него што је прибран ,,к роду свјему”: ,,Још рече Господ Мојсију: Изиди на гору ову Аваримску, и види земљу коју сам дао синовима Израиљевијем”. (4Мој. 27,12). Као што видимо, Господ је дао синовима Израиљевим земљу у којој су живели ,,Хананеји и Хетеји и Амореји и Ферезеји и Јевеји и Јевусеји”. ,,Ето, дао сам вам земљу, уђите у њу, и узмите земљу, за коју се заклео Господ оцима вашим, Авраму, Исаку и Јакову, да ће им је дати и сјемену њихову након њих”. (5Мој. 1,8)
Дакле, псеудоисторичари придају већу важност принципима иделогије аутохтонизма него божијем промислу и Његовим заповестима, односно питање нашег досељавања мере људским и овоземаљским а не хришћанским и духовним мерилима. ,, ,,Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем (πρόνοια) о њему”, пише Преподобни Јустин поповић у Догматици Православне Цркве. Теоријом о аутохтоности се негира могућност да смо ми управо захваљујући Божијем промислу (или заповести) дошли на простор на коме данас живимо, у нашу обећану земљу коју нам је Он дао. У прилог овоме довољно је погледати Лужичке Србе који су остали приближно на простору са кога смо се ми доселили. Јесу ли они део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве а тиме и на путу спасења? Нису. Али ми јесмо, захваљујући доласку на простор на коме данас живимо: ,,И изиђе на гору и дозва оне које сам хтједе, и дођоше му”. (Мк. 3,13)
Осим тога, инсистирање на Србима као народу најстаријем је у супротности са Христовом причом о посленицима, односно радницима у винограду (Мт. 20, 1-16). Наиме, из ове приче знамо да ће исту плату добити и они који су дошли први и они који су дошли последњи. И не само то, него је домаћин увече поделио плату посленицима почевши од последњих. ,,Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих а мало изабраних”. (Мт. 20,16) Према томе, псеудоисторичари истичући да смо најстарији, што значи први, негирају истинитост ове приче и директно супротстављају принципе своје идеологије Спаситељу и Његовом учењу.
Осим тога тврдњом да су носиоци култура Лепенског вира и Винче Срби, као и да су наши преци Трибали, Илири или Трачани а не Срби и Словени, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и сви Светитељи Српске Православне Цркве се претварају у саучеснике наводног прикривања наше ,,праве” историје, јер нигде не налазимо да себе и свој народ називају Трибалима, Илирима, Трачанима или њиховим потомцима, а камоли потомцима култура Лепенског Вира и Винче.
Као што је познато један број псеудоисторичара чак и експлицитно оптужује СПЦ, а посебно и манастир Хиландар, за наводно прикривање ,,праве” историје Срба.
Да се подсетимо, Срби су се доселили на Балканско полуострво у 7. веку после Христа а процес христијанизације је завршен у 9. веку.
У повељи коју је Стефан Немања издао манастиру Хиландару каже се: ,,Искони створи Бог небо земљу и људе на њој и благослови их и даде им власт над свим створењем својим. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које наилази на њ. Зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави установи, и господаре над њима, по обичају и по закону распоредивши својом премудрошћу.
Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, и Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибли, и постави ме великога жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању”. Као што видимо, Стефан Немања помиње дедове и прадедове, али не говори о српским династијама, царевима и краљевима које измишљају псеудоисторичари. Напротив, он износи чињенице да ,,Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима” а њега постави за великог жупана.
У Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног читамо нпр. о ослобађању Улциња од стране Стефана Немање. Улцињ је, као и друге градове који се набрајају, каже Стефан Првовенчани, не само ,,држао грчки народ” него је и ,,сазидан од руку њихових”, дакле грчких. Да су Срби аутохтони на Балканском полуострву, био би сазидан нашим, а не грчким, рукама. Неко нас лаже – или Преподобни Симон монах, односно Стефан Првовенчани, или псеудоисторичари. Ово је реторичко питање, наравно, и као такво не захтева одговор.
Даље, ако оставимо по страни чињеницу да Немањићи не говоре о свом пореклу од староседелаца на простору српске државе што би им, свакако, у политичком погледу, било од користи, не смемо изгубити из вида ни веома важну чињеницу да Свети Сава током посете Теодору I Ласкарису и Манојлу Сарантену у Никеји 1219., у циљу добијања аутокефалности за нашу цркву, не полаже право на њену самосталност на темељу апостолског порекла што је уобичајено у случају других Цркава. Ово је приметио још академик Никола Радојчић. Да смо аутохтони на Балканском полуострву нема сумње да би био искоришћен и тај аргумент. Апостоли и апостолски ученици јесу проповедали на простору на коме сада живи српски народ, али не нама, јер смо на Балканско полуострво дошли знатно касније.
,,Све автокефалне цркве у православном свету браниле су своју самосталност својим апостолским пореклом… Доментијан и Теодосије спомињу неколике разлоге св. Саве за автокефалност српске цркве, али међу њима, иначе врло разборито и убедљиво одабранима, не истичу, како православна црква у српским земљама вуче своје порекло од апостола или од апостолских пријемника. А то би било веома важно, олакшало би, ваљда, испуњавање српске жеље за самосталном црквом…”, пише академик Никола Радојчић у раду под насловом ,,Свети Сава и автокефалност српске и бугарске цркве.
Да ли су тврдње о предхришћанској писмености на неки начин антицрквене?
Антихришћанске последице псеудоисторије се редовно показују и приликом празника Светих Кирила и Методија, који се прославља и као Дан словенске писмености, када се појави лавина увредљивих и најпогрднијих коментара усмерених против Равноапостолних просветитеља Словена у којима их они називају хомосексуалцима (при чему се користи грубља реч а не ова коју смо ми употребили) и вређају их и омаловажавају на различите начине. Због чега? Због тога што су Срби и Словени, наводно, имали писменост и пре њих а то је винчанско писмо, србица, куралица и сл.
На дан уснућа у Господу Светог Равноапостолног Кирила, Методијевог брата, просветитеља Словена, на званичној Фејсбук страници једних електронских новина, испод објаве поводом овог празника 2024. године, појавило се више стотина коментара следбеника псеудоисторичара који потврђују два важна запажања на која смо у више наврата указивали: антихришћански карактер псеудоисторије и ефикасност и забрињавајуће последице псеудонаучне пропаганде.
У њима налазимо следеће:
– Срби су имали писменост пре Ћирила и Методија (буквица, глогољица, србица…) док су Грци били неписмени
– стварање словенског писма и просветитељски рад Ћирила и Методија су лажна историја, тешка глупост и – ревара организована од стране Грка (Грчке православне цркве), будалаштина, залуђивање народа, лаж, превара, заблуда, ватиканска подвала, тешка глупост итд.
ћирилица је настала из србице ,,која потиче још из винчанске културе”
– Ћирило и Методије су ,,фактички ископирали скоро цело винчанско писмо”
– Ћирило није био Грк него Србин
– Ћирило и Методије су били Словени
– Ћирило и Методије су измишљени
глагољица и ћирилица нису ,,србска оригинална писма”
и у Русији постоји ,,бечко-берлинска школа” јер на исти начин уче о Ћирилу и Методију као и ми
Шта је узрок оволике мржње према светим и равноапостолним словенским просветитељима Кирилу и Методију и према Православној Цркви уопште? Узрок су теорије псеудоисторичара о аутохтоности Срба на Балканском полуострву и постојању српског писма и пре светих Кирила и Методија.
Колико је штетно пропагирање винчанског и других измишљених писама, а истовремено и који је циљ њиховог пропагирања, јасно је из горе наведених коментара.
Дакле, увреде на рачун Светих Кирила и Методија су директна последица пропагирања измишљених писама винчанице, србице и других.
И ово нам показује да су псеудоисторија и неопаганизам две половине једне исте, змијине јабуке (Пост. 3,4).
Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландар, у разговору који је аутор овог текста водио са њим, псеудоисторију је окарактерисао као обоготворавање нације.
Друга Божија заповест каже: ,,Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити”. Псеудоисторичари су себи и својим следбеницима направили идола не само од измишљене историје српског народа, него и светитеље од кључних твораца те лажне историје: Милоша С. Милојевића, Олге Луковић Пјановић и др.
Али ако мало боље погледамо видећемо да псеудоисторичари у ствари и не говоре о стварном, историјском српском народу, о нама, него о неком измишљеном народу, који често чак и називају другим именима (Серби, Сораби, Рашани, Расени итд.).
Неки научници когнитивне домене деле на поља истраживања и поља веровања. Псеудонаука, а тиме и псеудосторија, спада у поља веровања, заједно са нпр. политчким идеологијама и религијама.
Псеудоисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах.
Подсетимо се речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког по коме незнабоштво и идолопоклонство подразумевају ,,религију без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, државу без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде”. Свети Владика Николај каже да је Христос разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Очигледно се Европа данас враћа у период пре Христа – сведоци смо да се води борба против свега што је свето и честито и миломе Богу приступачно. Псеудоисторичари и неопагани покушавају и нас да поведу тим путем.
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник
Одсека за апологетску мисију, Архиепископије београдско-карловачке
