Поводом пет година од упокојења протојереја-ставрофора др Лазара Милина
Пише: Оливер Суботић
Сећајте се старешина ваших који вам проповедаше реч Божију… Јев. 13,7
Овај текст пишем и завршавам управо на празник Апостола Андреја Првозваног, на који се тачно пре пет година упокојио један велики црквени трудбеник, протојереј-ставрофор др Лазар Милин. Сећајући се значаја његових дела за моје прве кораке у животу у Христу, још из времена док сам био на почетку студија техничких наука, осетио сам потребу да испуним савет Апостола Павла о сећању на своје руководитеље у Христу и напишем неколико личних нота.
О проти Лазару Милину и његовом делу може се говорити из више аспеката, зависно од тога како га је ко доживљавао. Ако га се сећамо као свештеника, онда ће нам прва асоцијација бити ватрене проповеди са амвона и амбијент око цркве Ружице на Калемегдану. Ако га споменемо у контексту мисије, његово запажено учешће на десетинама трибина, округлих столова и јавних скупова широм света ће рећи довољно. Ако га се сетимо као професора и научног радника, онда је ту прегршт објављених студија и књига у количини коју многи не прочитају за цео свој живот.
Једноставно, овај човек је у интелектуалном погледу био задивљујуће свестрана личност.
С краја деведесетих сам се као студент информационих наука први пут сусрео са његовим делима и успео да размрсим неке недоумице. Сећам се да ми је поготово значила свеска “Разговори са професорима о вери”, у којој сам дефинитивно отклонио нека замршена питања настала под утицајем смишљене атеистичке пропаганде којој су многе генерације биле изложене током основношколског, па и средњошколског образовања. Убрзо сам сазнао да велики број професора који предају на техничким факултетима такође чита дела оца Лазара, па сам и са њима често на ту тему разговарао.
Оца Лазара Милина сам лично упознао прилично касно, свега неколико месеци пре његовог упокојења. Сећам се да ме је задивила скромност амбијента у коме је живео и невероватна истраживачка енергија коју је показивао. Било ми је особито задовољство да му доставим неке апологетске материјале одштампане из електронског облика, због чега је био пресрећан јер га су га веома занимали најновији радови на том пољу. Занимљиво је да он никада није користио рачунар за писање текстова. Када се то узме у обзир, схвата се колико је труда и времена требало да се све што је написао публикује. Сви ми који пишемо на рачунару знамо колико то олакшава посао, међутим, прота Лазар је све своје текстове куцао на писаћој машини, директно, а потом их је кориговао и дорађивао. У финалној рецензији и прегледу текстова учествовала је цела породица, у чему се видео хришћански дух заједнице. Када читам текстове америчког философа Свена Биркретса (који такође примењује сличан метод писања и тврди да некритичко коришћење хипертекста уме негативно да утиче на вербалну експресију мисли), често се сетим оца Лазара.
То је био један од ретких свештеника који није имао аутомобил, а стизао је свуда где је био позван да проповеда (његова почивша супруга Вера ми је једном приликом рекла да он никада није одбијао позив да проповеда, макар то било и најзабаченије село). Проповеди је најчешће износио без икакве припреме, по директном надахнућу и било је просто немогуће не приметити ту количину харизме. Оне су увек биле некако енергичне, жустре, нису дале да се слушалац успава или да му мисао одлута. Некада је отац Лазар умео и темпераментно да одреагује, па и да укори озбиљним тоном, али са то увек завршавало очинским упућивањем и благим осмехом на лицу.
Лично ме је, ипак, највише одушевљавала храброст коју је тај човек испољавао у периоду када је милитантни атеизам на овим просторима био доктрина којој није било препоручљиво противречити се. Читајући белешке са јавних расправа у којима је прота Лазар излазио на мегдан многобројнијим противницима (који су сви од реда имали подршку од стране тоталитарног режима), увек сам се дивио начину на који је излагао и бранио веру. Није тајна да је због таквих наступа имао и проблема, па је то било својеврсно исповедништво. Због тога ће са моје стране увек имати особито поштовање.
Иако се у неким методолошким разматрањима данас можда и не бих сложио са њим (када бих имао прилику да опет поразговарамо), морам истаћи да је његов допринос српском богословљу и афирмација православља на овим просторима огроман, поготово за људе из света науке. Његов рад, труд и неконформизам треба да буде инспирација свима који схватају значај хватања у коштац са савременим изазовима.
Нека је блаженопочившем проти Лазару вечни покој у Господу Христу коме је верно и вредно служио, а нама нека је његов пример подстицај да не будемо лењи на делу Господњем.
