Уводна реч
Одсек за апологетску мисију, који функционише у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, има задатак настављања апологетске делатности која је стара колико и Црква. Наиме, већ у првим вековима хришћанства се појављују апологете – браниоци вере, попут светог мученика Јустина Философа. У својим зачецима, Христова Црква је највише била на мети напада Јудејаца, који су Исуса Христа одбацивали као Помазаника кога су најавили њихови пророци, али и пагана, за које је хришћанска вера била „јудејско празноверје“. Апологетска делатност тог времена била је усмерена на пружање одговора на разне неосноване оптужбе. Притом, апологете је њихова делатност често коштала слободе или живота.
Када је Ромејско царство у времену светог цара Константина најпре декриминализовало, а затим и прихватило хришћанство, за Цркву су наступили нови апологетски изазови. Наиме, тада се у сâмој Цркви појављују погрешна тумачења Светог Предања, чиме су угрожавани суштински постулати вере који се односе на човеково спасење кроз Господа Исуса Христа. Православно учење у империјалном периоду бране духоносни оци који су углавном били мањина у односу на јеретике, који су их често прогањали. Црква Христова је и у овим искушењима тријумфовала, и дала прецизне формулације вере кроз Свете Васељенске Саборе.
За Цркву међутим, наступају нова искушења јер најпре са Истока силовито надире ислам, антитринитарнa религије која је у свом учењу интегрисала бројна ранија погрешна учења о Господу Исусу Христу (пре свега аријанство и несторијанство). Између деветог и тринаестог века, после раскола са римском епископском катедром, искушења долазе са Запада, у виду Четврог крсташког похода којим је освојен Цариград и формирано Латинско царство. Насилно ширење ислама са једне стране, а прозелитски и унионистички притисци Рима са друге, постају вековни апологетски приоритети за оце Цркве у датом периоду. Који век после Реформације, када својом мисијом ступају на историјску сцену многе протестантске заједнице простекле из окриља Западне цркве, апологетска делатност Православне Цркве задобија нове задатке, и то у тешком периоду сталне смене политичког ропства и слободе.
Модерно доба XIX и XX века донело је нове изазове и нова искушења. Поред свих до сада набројаних, долази до поплаве непријатеља Цркве: новопробуђених окултиста, следбеника езотеријских доктрина, разноврсних религијских синкретиста и спиритуалних авантуриста, милитантних атеиста и радикалних либертина, неопагана и, коначно, припадника бројних јавних и тајних култова и организација сектног карактера. Као и раније у својој крстоносној историји, Православна Црква је смогла снаге да се избори и са овим изазовима и одбрани Свето Предање, у времену у коме је преживљавала сурови терор разних окупација и диктаторских режима.
Данас је Православље присутно на свим континентима, међу свим расама и народима. Црква Христова, коју ни „врата Ада неће надвладати“, опстаје пред свим ударцима и стихијама овог света и стрпљиво очекује Други Долазак Господњи.
Апологетска делатност постоји у већини хришћанских конфесија које су задржале макар неизмењени никео-цариградски Символ Вере и одређену дозу уважавања Светог Предања. У оквирима Православља, апологетика има задатак да студентима богословља, свештенству и верном народу пружи помоћ и подршку у суочавању са старим, али и модерним изазовима попут разних врста неогностичког синкретизма, алтернативне спиритуалности, етичког и моралног релативизма. Уз максимално уважавање туђих веровања, уверења или обичаја, основна дужност савремене хришћанске апологетике је да пружи одговоре на актуелне духовне изазове нашег постмодерног и постсекуларног доба и раздвоји „жито од кукоља“.
Наш примарни задатак није да коментаришемо, а поготово не да жигошемо различите појаве или феномене, а још мање да реагујемо на скандале. Његова Светост, Патријарх српски Господин Порфирије, благословио је делатност групе стручњака са којима је сарађивао деценијама уназад, а који су сада окупљени у Одсеку за апологетску мисију, да пруже свој допринос подизању апологетског капацитета свештенства, студената богословља и професора верске наставе наше помесне Цркве, тако да што боље препознају и на исправан начин реагују на савремене духовне изазове и искушења. Функција нашег Одсека је, дакле, аналитичка, саветодавна и у једној мери просветна, у складу са постојећим људским капацитетима.
Као посебан задатак Одсека за апологетску мисију издваја се покушај формулисања стручних и темељних одговора на савремене духовне изазове, и у том смислу пружање саветодавне помоћи и подршке жртвама разних друштвених патологија повезаних са поремећајима система вредности. Међу тим изазовима посебно се издвајају активности антицрквених, неопаганских или расколничких група и појединаца, као и појаве које припадају широкој и комплексној области алтернативне духовности, нарочито ако су артикулисане кроз сектно и манипулативно деловање. У циљу покушаја ефикаснијег опонирања овим изазовима Одсек за апологетску мисију у наредном периоду припрема вишеструке активности попут стручних и популарних предавања, конференција и округлих столова, стручних усавршавања и радионица и објављивање стручних и популарних публикација и текстова у којима ће се обрађивати апологетске теме, пружати савети или подршка појачавању капацитета свештенства, вероучитеља, студената богословских наука и верног народа у суочавању са различитим изазовима савременог доба.
Уз Божију помоћ, трудићемо се да омогућимо константно праћење нашег рада и већине наших активности преко овог портала, за који планирамо да постепено прерасте у најозбиљнију систематски уређену апологетску ризницу података на српском језику.
Сачинио Андреј Протић, стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ
Зоран Луковић, координатор Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ
